Autori: Nevena Milojević, Ana Petrović

Osobe sa invaliditetom suočavaju se sa brojnim problemima i diskriminiacijom u našem društvu. Poseban problem jesu deca sa invalidietom, koja se već od ranog detinjstva suočavaju sa svim otporima koje društvo pokazuje prema njima. Iz tog razloga sasvim je opravdano postaviti sledeća pitanja: Da li znamo kako da živimo jedni sa drugima? Odakle nam pravo da odredimo da je neko drugačiji zbog boje kože, seksualne orijentacije, etničke pripadnosti ili zbog toga što su mu za kretanje potrebna pomagala? Odstupanje od uobičajenog u ljudima izaziva nelagodu, često i strah, te zbog toga kao odbrambeni mehanizam koriste predrasude. Stavovi koji počivaju na neznanju i nehajanju dovode do diskriminacije pri susretu sa nekim ko se ne uklapa u „naših 85%“. Kako smo uopšte dopustili da u drugoj deceniji 21. veka još uvek postoji podela na „nas“ i „njih“?

Sistemska (ne)pažnja

Često nismo ni svesni da pogrešnim izrazima u svakodnevnom govoru etiketiramo osobe sa invaliditetom. Dragan Đorđević, predsednik Odbora za ljudska prava Niš naglašava da je važno koristiti ispravnu terminologiju „Zastareli pojam „ljudi sa posebnim potrebama“ prosto nije ispravan, pogodnije je koristiti termin „osobe koje se kreću kolicima“. Oni se kreću isto kao svako od nas, samo što koriste kolica. Imaju iste potrebe kao i mi, a mi kao zajednica ne vodimo računa o njima. Mi ih guramo na marginu javnog prostora“, upozorava Đorđević. U publikaciji „Ljudi i raskršća“ koju je objavio upravo Odbor za ljudska prava iz Niša, navodi se niz ovakvih primera.

Vid marginalizacije je i to što baze podataka o broju pripadnika jedne od najvećih manjina na svetu u Srbiji ne postoje. U situacionoj analizi: Položaj dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u republici Srbiji iz 2017. godine navodi se da je teško utvrditi broj dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom zbog neusklađenosti definicija invaliditeta u različitim zakonima, kao i zbog nerazvijenosti instrumenata za procenu koji bi bili u skladu sa Konvencijom o pravima.

U ovoj analizi se, ipak, prognozira da će 2018. godine biti završen rad na Registru dece sa smetnjama u razvoju koje realizuje Ministarstvo zdravlja, odnosno Instut za javno zdravlje „Batut“. Dve godine kasnije Registra još uvek nema, a prema jednom članku u Politici, biće završen do januara 2020. godine. Sa druge strane u susednoj Hrvatskoj detaljni izveštaji o broju osoba sa invaliditetom datiraju još od 2007. godine, pa sve do maja 2019. godine. Jedini podaci koji se u Srbiji mogu pronaći jesu oni na sajtu Republičkog zavoda za statistiku. Oni pokazuju da ukupan broj dece sa nekom vrstom fizičkog ili senzornog invaliditeta ispod 15 godina iznosi skoro 6000.

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisuje da svaki građanin Republike Srbije ima jednako pravo na obrazovanje i vaspitanje. Škola treba da bude otvorena za sve učenike uz posebno usmeravanje pažnje na decu iz marginalizovanih grupa. Sva deca treba da budu deo školske zajednice bez obzira na njihove snage i slabosti u pojedinim oblastima. Međutim, postavlja se pitanje koliko se to ostvaruje u praksi?

Situacija je i u Nišu prilično nejasna, s obzirom na to da Nišavski upravni okrug, kao ni Školska uprava ne poseduju podatke o broju dece sa invaliditetom na teritoriji ovog grada. Nepostojanje ovih podataka jasno ukazuje da se ovom problemu ne pristupa sistemski i planski, i time se konkretno, deca sa nekim vidom invaliditeta automatski diskriminišu, a njihovi problemi stavljaju u drugi plan. Škole, kao njihov prvi susret sa društvom, bi trebalo da im obezbede okruženje u kojem će moći da ostvaruju sva svoja prava.

Pomoćni radnici i tehničko osoblje zaduženi za informacije

Za razliku od državnih institucija, nevladine organizacije se intenzivno bave ovim pitanjem. Prema istraživanju koje je radio Odbor za ljudska prava Niš, mali broj škola ispunjava zakonske obaveze. Čak i kada je 2012. godine bilo pokušaja da se iz budžeta obezbede sredstva kako bi se ispunili svi uslovi, problem je nastao zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, ističe Maja Kamenov iz Odbora za ljudska prava.

Takođe dodaje: „Istraživanjem koje smo sproveli 2018. godine hteli smo da vidimo koliko škole razumeju Pravilnik o pristupačnosti i koliko je škola izgrađeno, renovirano i adaptirano po njemu. Došli smo do zaključka da neke škole uopšte ne razumeju pitanja poput „Da li u školi postoji stručno osoblje zaduženo za davanje informacija učenicima sa invaliditetom?“

Na to pitanje dobili smo odgovor da domar i čistačica rado pružaju informacije. Situacija je izuzetno nezadovoljavajuća, zaključuje Maja, i dodaje da se oni trude da to promene. Ovogodišnjim budžetom grada Niša predviđeno je pet miliona dinara za uklanjanje arhitektonskih barijera u školama. Uz pomoć neformalne Koalicije za pristupačnost okupljene oko Odbora za ljudska prava Niš doneta je odluka da to budu OŠ „Branko Miljković“ i gimnazija „9. maj“ u Nišu i OŠ „1. maj“ u Trupalu. Međutim, Dragan Đorđević ovde dodaje, da je to sve još uvek samo na nivou gradske odluke.

OŠ „Desanka Maksimović“ u Čokotu – škola koja slavi zajedništvo

Tamo gde državne institucije zakažu ili ne pokažu dovoljno interesovanja, dobra volja zaposlenih u školama može da proizvede pozitivne rezultate. Ako sama škola pokaže inicijativu da svakom detetu obezbedi idealne uslove školovanja, stvara zdravu sredinu u kojoj svaka osoba ima jednaka prava i jednake šanse za dalje školovanje i zaposlenje. Osnovna škola „Desanka Maksimović“ u Čokotu je samoinicijativno još 2009. godine počela sa inkluzijom iako ona tada  zakonski nije bila obavezna.

Dragana Lepović Stefanović, pedagog i pomoćnik direktora priseća se njihovih početaka: „Oduvek smo imali izuzetnu saradnju sa roditeljima i starateljima, kao i njihovu podršku. Kada je inkluzija 2012. godine postala obavezna, naš primer dobre prakse služio je drugima. Tada je nastavno osoblje iz drugih škola dolazilo kod nas, kako bi posmatrali naš način rada i učili o inkluziji. Na konkursu smo dobili Svetosavsku nagradu i tako postali model škola za Južnu i Jugoistočnu Srbiju.“

Lepović Stefanović dodaje i da je u okviru projekta „DILS“ (Delivery of Improves Local Services Projects) ova škola dobila oko sto hiljada evra za nabavku didaktičkih sredstava i osnovne materijale potrebne učenicima koji rade po IOP-u (Individualni obrazovni plan). Iz DILS-a su takođe obezbeđene rampe za svih osam isturenih odeljenja ove škole.

Sa kolikom pažnjom pristupaju ovom problemu u školi „Desanka Maksimović“ i koliko vode računa o budućnosti svojih učenika, najbolje govori podatak da su manjim projektom pod nazivom „Korak dalje“ pozivali i srednje škole da na njihovom primeru uče, kako bi se inkluzija prenela i nastavila u daljem obrazovanju.

Inkluzija – borba svih nas za svakog od nas

Pomoć koju deca sa nekom vrstom invaliditeta dobijaju od države u toku školovanja, ogleda se u udžbenicima koji su prilagođeni za individualni rad, kao i besplatnoj užini. Međutim, postavlja se pitanje, da li je to dovoljno? Inkluzija nije samo materijalna pomoć, već je inkluzija i uključenje, okruženje, pripadnost, različitost.

Uključivanje u obrazovni sistem je samo deo slagalice i to svakako nije dovoljno. Inkluzija znači „BITI SA“. Ukazuje na potrebu da budemo jedni sa drugima i da brinemo jedni o drugima. Bitno je da svako od nas učestvuje u stvaranju bolje stvarnosti za svakog građanina ovog društva.

Inkluzija podrazumeva pozivanje svih onih koji su izostavljeni da se priključe i ohrabre da u potpunosti učestvuju u svakodnevnom životu. To ne znači da smo svi isti, niti da smo svi saglasni, inkluzija upravo slavi naše različitosti.

Naslovna fotografija: Nevena Milojević, Ana Petrović

Kako je tekao proces izrade studentskih radova saznajte od autora u videu ispod:

Ovaj tekst izrađen je u okviru projekta “Budućnost slobode informacija u Srbiji” koji sprovode Partneri za demokratske promene Srbija (Partneri Srbija).

Оvaj tekst proizveden uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj
ovog teksta je isključiva odgovornost autora i ne može se, ni pod kojim
uslovima, smatrati odrazom stavova Evropske unije.